Istina o "ne znam" među studentima

"Ja ne znam ništa", rečenica koju često čujete od studenata koji ubrzo zatim osvoje približno maksimalan broj bodova na kolokvijumu. Ne znam kako ovi ljudi definišu "ne znam", ali ovu rečenicu sam čuo samo od studenata koji znaju skoro sve. Nakon kolokvijuma je slična situacija, svi oni govore kako su loše uradili, kako su napravili dosta grešaka, kukaju kako će pasti, ali kada stignu rezultati obično dobiju desetku.

Imao sam priliku da se slušam studenta nekoliko dana kako se žali da će pasti diskretnu, ali zamislite, imao je maksimalan broj bodova (samo je tri studenta od oko 550 imalo maksimalno bodova). Da li će taj student ikada reći da je dobro uradio i kakav će tada rezultat biti? Kukanje i jaukanje kod ove vrste studenata počinje još nekoliko sedmica prije kolokvijuma, to valjda rade za svaki slučaj, da ne zaborave kasnije. Vrhunac je kada se počnu nervirati, jer su izgubili jedan bod od 30 i onda ponavljaju kolokvijum.

I šta ja sad da kažem na sve to koji se borim za prolaz, da napustim fakultet, da plačem, da se zatvorim u sobu i učim, da se napijem... Ma neću ništa od toga, znam da samo hoće da me iznerviraju, zato samo opušteno i lagano, uvijek ima drugi rok (ovo nije baš pametno, ne razmišljam ovako, ali mi se uklapalo uz tekst :)).

Pored njih postoje i oni koji kažu da znaju jako dobro i koji su ubijeđeni u to, ali oni po pravilo ne polože skoro nijedan kolokvijum. Valjda na ovaj način bježe od istine, pokušavaju sebi da daju nadu da će nekom ludom srećom položiti ispit.

Uglavnom, zanimljivi su i jedni i drugi ako imate živaca da ih slušate.